loveisintheair

  Možda ipak nisam za ovo. Možda težim ka nečemu do čega nikad neću doći. Možda me vara ovaj put jer je sličan onom pravom. Možda ta kapija koju tražim ovde ne postoji. Možda me ljudi oko mene ovde nikad neće shvatiti. Možda za njih sam samo prolaznik bez karte i bez cilja. Možda znaju bolje od mene da kad tad ću se vratiti. Možda mi vreme ovde neće nikad odgovarati. Možda vazduh će me gušiti, a voda me daviti. Možda mi treba nečija ruka puna optimizma, da razbije mi čauru i pusti me da isplivam...

  Možda ništa nije slučajno, možda svi smo tu sa razlogom. Možda me pogrešan put vodi do pogrešnih ljudi. Možda me upravo ti ljudi vode do ruke optimizma. Možda me baš ta ruka vodi do pravog cilja ...  

 Možda sam preterala sa '' možda '' ali nadam se da ćete mi oprostiti :)

Zar ne vidiš da tebi pišem, zar ne vidiš da za tebe dišem?

Moja pisma ka tebi lete, a ti se s'njima igraš kao neko dete. Možda igra ti je zabavna, al nisu to samo reči, to su moja osećanja. Sa svakim mojim pismom, ti se igraš kao sa balonom. Nestrpljivo čekaš da ti balon sleti, dok malu čiodu izigravaju tvoji prsti... i sve u trenu nestane kako koji pukne...

Zar ne vidiš koliko me sve to boli, zar me tvoje srce nimalo ne voli?

Da uđem u tvoj svet uporno sam pokušavala, al' nešto mi je govorilo da sam se uzalud trudila. Dušu sam ti otvarala i ljubav ti pružala. Uvek te nežno milovala i usnama ti tiho šaputala. Ali ti u tome nisi znao uživati, tražio si nešto što ja nikad neću shvatiti... da živim u svetu koji sam već prošla i u koji se više nikad neću vratiti. 

Zar ne vidiš da te moram pustiti, zar bi se ti i dalje hteo igrati?

Potpuno smo različiti, ne želim vreme gubiti. Osećanja ću zakopati i od tebe se udaljiti. A ti se okreni bar malo oko sebe, zapitaj se ima li koga pored tebe. Jednoga dana kad ti balon bude odleteo, pitaćeš se sigurno šta si to propustio... A možda će te čioda slučajno izneveriti, nezgodno te ubosti, pa će te zaboleti. Razmisli pre nego što ti se sve ovo desi, da li ti to treba i znaš li uopšte gde si?!

Zvezdana noć polako tone u san. Mesec se javlja i prati protekli dan. Pažljivo ga posmatram i želim da znam, da li on vidi ono što osećam - tu predivnu ljubav, poput beskrajnog univerzuma. Želja da je tu postaje sve veća, da mi ljubi vrat i grli me s leđa. Mislima ga dozivam, on dolazi, znam. Svaki korak čujem ja, a tiši je no ikada, osećaj me ne vara. Ta blizina opušta kao nikada do sada, okrećem glavu i vidim ga.

Tu je pored mene, hemija se budi, ljubav teče mi kroz vene, hoću da poludim. Tako mi prija njegov glas i to što bliži se taj čas u kom poljubac spaja nas. Miluje mi kosu, a ja njegovu nogu bosu. Potom hvatam ga za ruku, dok druga je na mom struku. Te vrele usne ljube moje, počinjem da gorim, dlanovi se znoje. Samo tišina i zvuk talasa nas obleće, a ja u sebi vrištim od uzbuđenja i sreće. Tela su nam spojena, ljubimo se , nema kraja.

Sve je prosto prirodno, blago rečeno predivno. Na tren odvajam lice usijano i shvatam to je ono pravo. Duboko u oči se gledamo, jedno drugom misli čitamo i oboje isto vidimo - da se odavno strastveno volimo.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

LAVIRINT

   Svaki put mi se preseče baš tad kad pomislim da je možda onaj pravi... i svaki put ponadam se da će sledeći biti bolji... i svaki taj put posebna je priča za sebe. Toliko su različiti, a opet nekako slični. Jedno od drugoga toliko udaljeni, a ponekad tako bliski ... u nekim momentima se ukrštaju i od starih puteva nove stvaraju. Svaki na svoj način ispunjava me, a ponekad i krade od mene, sve što može, sve što sme, jer ja svaki put predajem se...

   A ovaj put od prethodnog udaljava me, do sledećeg vodi me... ali volela bih znati do koga vuče me, ovaj put kojim idem sada. Da li vodi me do tebe, mogu li tome da se nadam? Možda su naši putevi suviše udaljeni,a možda su se odavno spojili i razdvojili jer se nas dvoje nismo prepoznali...

   Nazireš li nekad moje korake, duge i brze, dok svojom stazom žustro prolaziš? Pitam, jer desi se da te nekad osetim... Osetim da sam na tvom putu, na kojem si već bio ili ćeš tek poći. A ta blizina tako ume da me uteši.... Ako ti moje korake ikada budeš osetio, nemoj ih pratiti...već nastavi kuda si krenuo. Ne mora značiti da nam je suđeno, ako jedno drugo osećamo. Ukoliko jeste, naši putevi kad-tad spojiće se, dok u suprotnom samo mimoići će se. Ne dozvoli da zbog mene pogrešnim putem kreneš. Natrag ćeš se teško vratiti i vrlo lako se možeš izgubiti... u ovom lavirintu... nije lako pravi put do izlaza pronaći.

   Mnogi putevi teški su. Ponestane nam snage pa stanemo, ali shvatimo da nazad ne možemo i da dalje jednostavno moramo. A ti teški putevi možda i nisu tako pogrešni. Možda su neophodni kako bi nas do onih pravih doveli, koji će nam snagu dati i ponovo nas usrećiti. Spojiti nas sa pravom osobom na pravom putu i pustiti da tuda zajedno krenemo. Ako veruješ bar malo u to, nastavi tim putem kojim si krenuo i znaćeš čim me budeš ugledao, da se nismo sreli slučajno. Istim putem nastavićemo zajedno, svakim korakom ispunjavati i pratiti jedno drugo... Moj put biće deo tvog puta i obrnuto... I ako se naši putevi ikada razdvoje, verujem da jednog dana opet srešćemo se. Budemo li zaista želeli to, neće nam biti problem da se nađemo.

   Možda ovaj lavirint izgleda komplikovano, ali za onog ko zna šta želi izgledaće jednostavno. Moja je želja da pronađem tebe i znam da i ti tražiš mene. Zato nemoj da staješ, već nastavi dalje. Na nekom od puteva prepoznaćemo se. Po pogledu shvatićeš da sam to ja, ona koja te je tražila i dolazila ti u san... i sve će ti biti jasno kao dan.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.